Архива чланака

понедељак, 11. јануар 2016.

РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ СТУДЕНТА О УЛОЗИ НАСТАВНИКА МУЗИЧКЕ КУЛТУРЕ

Идеални наставник музичке културе
и
његов стварни пандан

    Као и свака наука, педагогија и њене помоћне науке се развијају, усложњавају, међусобно допуњују и прилагођавају условима времена у којем живимо. Да оне јесу, и морају бити, жива и флексибилна материја, доказују својом делатношћу умови који су кроз историју допринели разумевању и уобличавању метода и принципа који су на делу приликом васпитања и образовања деце, као и резултата истих.
    Током ХХ века, закључно са данашњицом, сведоци смо наглог развоја науке, технологије, средстава информисања, глобализације и свега онога што произлази из њиховог међусобног преплитања. Да није исто бити дете пре 30-ак година и сада, докази су евидентни.
    Данашња деца су много више под утицајем разних информација и садржаја, често непримерених њиховом узрасту. Појава и развој интернета и, уопште информатичких технологија крајем ХХ века, као да тек сада показују неке од својих најподмуклијих последица: детету које је само пред рачунаром без икаквог надзирања доступни су најразличитији садржаји; већ према васпитању и мери свесности родитеља о евентуалној штетности одређеног садржаја, дете ће бити под мањим или већим, кориснијим или штетнијим утицајима „са оне стране екрана“; такође, развојем друштвених мрежа детету је омогућено да „налети“ на неки садржај на који само, или под надзором родитеља, никад не би наишло. Током ХХ века, социолози и антрополози интензивније пишу о одликама капиталистичког друштва, хегемонији, утицају мас-медија, кичу, изврнутим вредностима и „етикетама“ којима се „испира мозак“ онима који су изложени одеђеном садржају, а све у сврху стварања људских марионета, радилица које ће живот провести монотоно, без икаквог духовног и естетског развитка, баш као ритам и музички садржај неких од самопрокламованих „хитова“ комерцијалне музике, усиљених и неприродних гестова и реплика популарних ситкома, сапуница и филмова, декадентност „ријалити шоу“-ова, разних квази - певачких такмичења...
    Ту на сцену ступају педагози, а нарочито они задужени за развијање естетског критеријума код деце: наставници ликовне и музичке културе.
    Идеални наставник музичке културе мора да буде, најпре, неко ко добро разуме горе наведене законитости данашњег времена – насупрот њему, многи су често и сами „мисионари“ кича и шунда, поготово у мањим срединама. Једна од највећих грешака музичких педагога је терање на певање и свирање деце која нису посебно музички даровита; такав приступ код њих ствара аверзију према стваралаштву и  уметничком изражавању – рад са таквом децом би требало да се базира на поставци и развијању ритма и метричких врста посредством разних бројалица, брзалица, рецитација, песмица и игара уз музику, праћено тапшањем, свирањем дечијих удараљки или у комбинацији са фискултурним вежбама – ритам је основни елемент музике као временске уметности, и стога се најнепосредније схвата и усваја. Даровитију децу треба препознати, охрабривати их да развијају свој дар још више и  саветовати родитеље да упишу дете у музичку школу.
    Идеални наставник музичке културе требало би да је у исто време и диригент школског хора и дечијег оркестра који би били сачињени од даровите деце; овиме се још од малих ногу развија осећај за кооперативност, колегијалност и вршњачку присност; деци треба дати прилику да покажу шта умеју што чешће, посредством пригодних приредби, разних културних манифестација и сл.
    Децу не треба превише оптерећивати музичко – теоретским појмовима, а још мање неким сувопарним информацијама као нпр. бројем симфонија или опера које је неки композитор написао за живота. Приликом учења музичких инструмената, уколико је могуће, презентовати прави инструмент пред разредом информативним описом грађе инструмента и начином добијања тона, а акценат ставити на примере из литературе – једно од златних правила музичке педагогије је управо усмерење наставе: од звука ка тумачењу. Уколико неко дете из разреда свира одређени инструмент, охрабрити га да исти донесе на час на којем се тај инструмент обрађује, и да покуша само да објасни другарима грађу и особине свог инструмента, и наравно, да одсвира неко дело.
    Приликом обраде историјских епоха, опет, полазити од звука – примера из литературе највећих мајстора – великана одређене епохе, али и оних мање познатих: многа квалитетна музика лежи у забораву само зато што помало одступа од утврђених конвенција дате епохе.
    Како је у нашој земљи планом и програмом часова музичке културе одређени број часова посвећен обради народних песама, за оне заинтересованије оформити малу певачку групу или клапу, упознати их са још више бисера народне уметности, усмерити на бављење фолклором...
    Не треба заборавити да је план и програм предмета, као и сама педагогија, материја која може и треба да се мења у складу са захтевима времена; приликом часова слушања музике у примере би било добро уврстити музику из нпр. неког квалитетнијег дечијег филма или цртаног филма који је тренутно међу децом популаран – није све што је на интернету и што је ново лоше, само треба бити поприлично дискриминаторан приликом избора садржаја који ћемо деци презентовати – изобиље које нам ово „информатичко“ доба нуди крије права мала блага, али треба имати стрпљења и воље за прикупљањем квалитетних, поучних и деци примерених садржаја.
   

Зато, идеални наставник музичке културе, у неку руку, није обичан педагог. Он, као којекакву професионалну деформацију, у себи носи одређену дозу повишене осетљивости на естетски квалитет садржаја на које кроз животна искуства наилази. Није музика случајно баш једно од средстава којима се малишани најнепосредније изражавају – али, баш због тога, треба бити обазрив, бити свестан могућих странпутица које каљају перцептивно – емотивне сензоре код деце, и показати им и пренети само оно највредније и најузвишеније, јер, коначно, задатак музичке културе и наставника јесте да образује личности која имају развијена естетска мерила и  морални кодекс у складу са истим, да негује и подстиче индивидуалност и креативно изражавање и да деци буде својеврсни „сапутник“ приликом емотивног сазревања и да покуша, у мери у којој је то могуће у зависности од средине, да их сачува од лоших и утицаја „лаке“ музике којој, евидентно је, самосвесне, образоване и емотивно – естетски и морално зреле особе нису циљ.  


Аутор текста: Александар Алић, студент 4. године композиције на Академији уметности - Нови Сад