Архива чланака

петак, 15. август 2014.

MOJ GOLUBE...

 Moje detinjstvo miriše na "Kosili" šampon u roze bočici "za devojčice". Nisam imala ni 4 godine, još uvek sam bila jedinica. Moj tata je svako jutro ustajao rano i odlazio u pekaru. Uvek bi mi doneo "trouglasti" jogurt i čokoladnu bananicu. Laganim korakom bi ušao u sobu, pomilovao po obrazu, i rekao:"Dobro jutro, golube, jesi se naspavala?" Uvek me gledao sa smeškom na usnama, sa sjajem u očima....imao je tu moć da mu se osmeh ogledao u očima.
          I kasnije, tokom godina, nas dvoje smo se uvek razumeli pogledom. U njemu sam čitala sve: radost, tugu, brige, umor...uvek je mnogo radio. I tada, kada stigne kući, pogleda me, ozari se...ja, isto...Nikada nije krio svoja osećanja, kakva god da su. Nije se libio da pusti suzu, što od radosti, što od tuge.
         Ponosila sam se njim, jer je bio jedini tata u ulici koji je nas 10-ak leti vodio na Štrand, zimi se sa nama sankao i grudvao, dozvoljavao da se penjemo na trešnju u našem dvorištu.
          Maštao je o svom rodnom salašu, želeo da "jednog dana" ode tamo, da ima konja i golubove...da se odmori u zasluženoj penziji...Uvek sam ga zvala "tata". Ali, kada sam postala, kako je on govorio, "devojčurak", počela sam da ga zovem "Miki", po Mikiju Manojloviću. Stvarno liče:) Nije se ljutio, čak naprotiv, uživao je kada ga dočekam sa posla, skuvam kafu, pitam:"Kako si, Miki?" 
  Danas sam išla kod mame i mog Mikija na kafu. "Zdravo, Miki, kako si, šta radiš?" Već dugo, isti odgovor: "Dobro sam, sve je dobro". A, nije...Poljubim njegov smežurani obraz, pomilujem ukočene, čvornovate, radničke šake...sav se, nekako, smanjio, samo šake ostale velike, golube moj dragi...
          Ja pričam, on sluša....makar mislim. Pričam o prošlosti, o salašima, konjima, golubovima, tamburašima...žudim da izmamim sjaj u oku, da se ozari drago lice. Teško...Mislila sam danas da sam uspela. Čak sam izmamila slabašan osmeh, nagoveštaj sjaja, ali ne...samo jedna zalutala suza...
          E, moj golube, gde su tvoje misli? Lutaju po somborskim salašima, jašu konje riđove...a, ja hoću da su sa mnom.

 Eto, samo kažem...život je, tako često, nepravedan, moj golube...