Архива чланака

понедељак, 11. јануар 2016.

РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ СТУДЕНТА О УЛОЗИ НАСТАВНИКА МУЗИЧКЕ КУЛТУРЕ

Идеални наставник музичке културе
и
његов стварни пандан

    Као и свака наука, педагогија и њене помоћне науке се развијају, усложњавају, међусобно допуњују и прилагођавају условима времена у којем живимо. Да оне јесу, и морају бити, жива и флексибилна материја, доказују својом делатношћу умови који су кроз историју допринели разумевању и уобличавању метода и принципа који су на делу приликом васпитања и образовања деце, као и резултата истих.
    Током ХХ века, закључно са данашњицом, сведоци смо наглог развоја науке, технологије, средстава информисања, глобализације и свега онога што произлази из њиховог међусобног преплитања. Да није исто бити дете пре 30-ак година и сада, докази су евидентни.
    Данашња деца су много више под утицајем разних информација и садржаја, често непримерених њиховом узрасту. Појава и развој интернета и, уопште информатичких технологија крајем ХХ века, као да тек сада показују неке од својих најподмуклијих последица: детету које је само пред рачунаром без икаквог надзирања доступни су најразличитији садржаји; већ према васпитању и мери свесности родитеља о евентуалној штетности одређеног садржаја, дете ће бити под мањим или већим, кориснијим или штетнијим утицајима „са оне стране екрана“; такође, развојем друштвених мрежа детету је омогућено да „налети“ на неки садржај на који само, или под надзором родитеља, никад не би наишло. Током ХХ века, социолози и антрополози интензивније пишу о одликама капиталистичког друштва, хегемонији, утицају мас-медија, кичу, изврнутим вредностима и „етикетама“ којима се „испира мозак“ онима који су изложени одеђеном садржају, а све у сврху стварања људских марионета, радилица које ће живот провести монотоно, без икаквог духовног и естетског развитка, баш као ритам и музички садржај неких од самопрокламованих „хитова“ комерцијалне музике, усиљених и неприродних гестова и реплика популарних ситкома, сапуница и филмова, декадентност „ријалити шоу“-ова, разних квази - певачких такмичења...
    Ту на сцену ступају педагози, а нарочито они задужени за развијање естетског критеријума код деце: наставници ликовне и музичке културе.
    Идеални наставник музичке културе мора да буде, најпре, неко ко добро разуме горе наведене законитости данашњег времена – насупрот њему, многи су често и сами „мисионари“ кича и шунда, поготово у мањим срединама. Једна од највећих грешака музичких педагога је терање на певање и свирање деце која нису посебно музички даровита; такав приступ код њих ствара аверзију према стваралаштву и  уметничком изражавању – рад са таквом децом би требало да се базира на поставци и развијању ритма и метричких врста посредством разних бројалица, брзалица, рецитација, песмица и игара уз музику, праћено тапшањем, свирањем дечијих удараљки или у комбинацији са фискултурним вежбама – ритам је основни елемент музике као временске уметности, и стога се најнепосредније схвата и усваја. Даровитију децу треба препознати, охрабривати их да развијају свој дар још више и  саветовати родитеље да упишу дете у музичку школу.
    Идеални наставник музичке културе требало би да је у исто време и диригент школског хора и дечијег оркестра који би били сачињени од даровите деце; овиме се још од малих ногу развија осећај за кооперативност, колегијалност и вршњачку присност; деци треба дати прилику да покажу шта умеју што чешће, посредством пригодних приредби, разних културних манифестација и сл.
    Децу не треба превише оптерећивати музичко – теоретским појмовима, а још мање неким сувопарним информацијама као нпр. бројем симфонија или опера које је неки композитор написао за живота. Приликом учења музичких инструмената, уколико је могуће, презентовати прави инструмент пред разредом информативним описом грађе инструмента и начином добијања тона, а акценат ставити на примере из литературе – једно од златних правила музичке педагогије је управо усмерење наставе: од звука ка тумачењу. Уколико неко дете из разреда свира одређени инструмент, охрабрити га да исти донесе на час на којем се тај инструмент обрађује, и да покуша само да објасни другарима грађу и особине свог инструмента, и наравно, да одсвира неко дело.
    Приликом обраде историјских епоха, опет, полазити од звука – примера из литературе највећих мајстора – великана одређене епохе, али и оних мање познатих: многа квалитетна музика лежи у забораву само зато што помало одступа од утврђених конвенција дате епохе.
    Како је у нашој земљи планом и програмом часова музичке културе одређени број часова посвећен обради народних песама, за оне заинтересованије оформити малу певачку групу или клапу, упознати их са још више бисера народне уметности, усмерити на бављење фолклором...
    Не треба заборавити да је план и програм предмета, као и сама педагогија, материја која може и треба да се мења у складу са захтевима времена; приликом часова слушања музике у примере би било добро уврстити музику из нпр. неког квалитетнијег дечијег филма или цртаног филма који је тренутно међу децом популаран – није све што је на интернету и што је ново лоше, само треба бити поприлично дискриминаторан приликом избора садржаја који ћемо деци презентовати – изобиље које нам ово „информатичко“ доба нуди крије права мала блага, али треба имати стрпљења и воље за прикупљањем квалитетних, поучних и деци примерених садржаја.
Зато, идеални наставник музичке културе, у неку руку, није обичан педагог. Он, као којекакву професионалну деформацију, у себи носи одређену дозу повишене осетљивости на естетски квалитет садржаја на које кроз животна искуства наилази. Није музика случајно баш једно од средстава којима се малишани најнепосредније изражавају – али, баш због тога, треба бити обазрив, бити свестан могућих странпутица које каљају перцептивно – емотивне сензоре код деце, и показати им и пренети само оно највредније и најузвишеније, јер, коначно, задатак музичке културе и наставника јесте да образује личности која имају развијена естетска мерила и  морални кодекс у складу са истим, да негује и подстиче индивидуалност и креативно изражавање и да деци буде својеврсни „сапутник“ приликом емотивног сазревања и да покуша, у мери у којој је то могуће у зависности од средине, да их сачува од лоших и утицаја „лаке“ музике којој, евидентно је, самосвесне, образоване и емотивно – естетски и морално зреле особе нису циљ.  


Аутор текста: Александар Алић, студент 4. године композиције на Академији уметности - Нови Сад            

недеља, 20. септембар 2015.

TRENUCI

          Ako malo bolje razmislimo, shvatićemo (bez da lažemo sebe), da se život sastoji od stalnog  straha, rada, griže savesti što previše radimo i nemamo vremena za sebe, besa što previše radimo a opet nemamo ništa i, možda, pokojeg sretnog trenutka...taj pokoji sretan trenutak vadimo po potrebi kada nam je neophodan razlog da ujutru ustanemo iz kreveta i suočimo se sa stvarnošću. I tako, vremenom, taj trenutak se potroši, izliže, izgubi sjaj...
          Shvatiš da si u godinama kada te hvata (ponekad paničan) strah od bolesti, u stvari, ne toliko od bolesti koliko od nemogućnosti lečenja. Jeziv osećaj da ćeš biti živi mrtvac.
          Uz sve to, suočiš se da ne možeš da vratiš ono vreme koje je prohujalo neverovatnom brzinom, da su deca odrasla, a nisi stigao da uživaš sa njima koliko si hteo, koliko je potrebno da ti duša ostane ispunjena. Suočiš se sa istinom da su ljudi koji su ti nekada bili prijatelji negde daleko...tu su oni, u istom gradu, ali ipak previše daleko da bi ste obnovili stare veze.
          Kažu da je loše kada ti prija samoća. Ne znam. Meni prija. Opušta me. Oslobađa. Slušam muziku i hranim se sećanjima (toga bar imam). Živim za trenutke. Dese se, ipak s vremena na vreme. Pazim da ih sačuvam, ušuškam, da se ne potroše previše, da imam kada mi jedno jutro zatrebaju. 
"Živeti je najređa stvar na svetu. Većina ljudi samo postoji, to je sve.”Oscar Wilde 

среда, 04. март 2015.

#DOSTOJANSTVO JE LJUDSKO PRAVO

          "Moj tata nikada neće ostariti, neće se razboleti i uvek će biti samnom" - tako razmišljaju devojčice koje imaju tatu kao mog.
          Pisala sam o njemu http://samokazem025.blogspot.com/2014/08/moj-golube_59.html kada mu je postavljena prva dijagnoza: Parskinsonova bolest.
          Sve sam pročitala, razradila, savetovala se sa lekarima. Njegov neurolog mi je rekao: "Od toga se ne umire". Kakvo umiranje? Ne spominji umiranje u istoj rečenici sa mojim tatom!
          Imao je prepisanu terapiju, bolest je dugo bila na istom nivou...ali, bio je jako tužan. Polako, živeo je život kakvom se nije nadao - nije ustajao ranom zorom, nije biciklom odlazio u nabavku na pijac, u pekaru...nije sretao svoje salašare, koji petkom dolaze u grad da pazare...bio je tužan...
          Voleo je da dođem popodne, da pijemo kafu i "duvanimo", mama da "frkće" zbog toga, a nas dvoje kradom se smejemo, da se mama ne naljuti. Trajalo je to tako nekoliko godina...navikli smo na te naše rituale...
          Onda me je jednom mama nazvala, taman pred kraj radnog vremena: "Mi smo u bolnici, zvaću te". Uskoro me je zvala da dođem, tatu su smestili na intenzivnu negu Internog odeljenja, krvarenje iz debelog creva...
          Mozak mi je radio ovako: ništa ga nije bolelo, imao je dobar apetit, to je sigurno neki čir na želucu, mali, rešiće se brzo...samo da dođe kući.
          Uradili su biopsiju.
          Stigli su nalazi.
          Lekar nas je zvao da dođemo.
          "Vaš otac ima kancer želuca. Početna faza. Doći će hirurg da ga pregleda."
           Čudno, rekao je to tako ljudski, mirno, nisam se uplašila...mislila sam, biće operisan, doći će kući, pazićemo ga, biće dobro...
           Prebačen na odeljenje hirurgije.
           Agonija.
           Hirurzi hoće da operišu, anesteziolozi ne daju odobrenje....
           "Tata, ideš kući", Osmeh, ozareno lice, on je bio srećan, ide svojoj kući, u svoju sobu, na svoj krevet...dragi tata...
          Nekoliko dana kasnije, kada sam uspela da dobijem otpusnu listu (bilo je potrebno da 3 dana kampujem na odeljenju hirurgije, da ščepam njegovog lekara i nateram ga da napiše i potpiše otpusnu listu, ispiše terapiju, da uputstva...
           "U slučaju bolova, dajte mu panadol. Sve lekove (i one za Parkinsona) ukinuti, ostaviti samo one za pritisak". Posle sastanka sa onkologom, shvatila sam da je moj tata, jednostavno, OTPISAN ..imala sam osećaj da sam se raspala, otopila i razlila po hladnom podu Onkološke ambulante...
           Pratila sam njegove oči, grimase, i po tome zaključivala šta mu treba. Divna žena, doktorka Kućne nege, dolazila je redovno, prepisivala terapiju, davala infuziju, trodone, flastere protiv bolova...
          Bila sam pored njega, Stalno. Očima je pratio kuda se krećem i čekao da sednem pored njega. Naučila sam da ga okupam u krevetu, da promenim posteljinu dok on leži, nabavili smo specijalni dušek da ne dobije rane od ležanja, prala sam mu kosu, presvlačila, masirala noge...držao me za ruku dok sam mu puštala tamburaše, pričala anegdote iz nekih lepših i srećnijih vremena.
           Predlagali su da ga ostavimo 15 dana na odeljenju palijativne nege, a mi za to vreme "da se odmorimo". Nisam razumela šta govore, ko da se odmori,od koga/čega, šta je ovo....Ne dolazi u obzir da moj tata tamo leži, gleda u plafon, plače tiho, u sebi, da moj tata budenesrećan...Razumela sam da su to rekli iz "najboljih namera", ali kako da on bude tamo, a da ja ne budem pored njega? Navikao je da ga masiram, da ga grlim dok mu presvlačim pižamu, da ga držim za ruku dok razgovaramo...da, razgovarali smo očima i odlično smo se razumeli, u njima je pisalo koliko me voli, koliko ja njega volim...to, koliko sam ljuta na ceo svet, na lekare, na nepravdu da dobri i pošteni ljudi kao što je moj tata ne mogu #dostojanstveno da završe svoj život, to moj tata nije video...ali, bez sumnje je osetio...kao što sam i ja u njegovom pogledu i na njegovom licu, videla kako se gasi, kako odlazi, kako želi da ostane, ali gubi snagu...
          Ne mogu ni da zamislim kakve bolove je trpeo...ćutao je, žmurio, i samo ponekad se iskrala pokoja suza, koje je nekako našla put niz njegov obraz...Doktorka nije mogla da veruje da on, bukvalno, ne urla od bolova. Ali, ona nije poznavala mog tatu pre...plakao je samo kada ga savladaju emocije, i to češće od sreće nego od tuge...zbog fizičkih bolova nije plakao.
          Sedele smo sa njim u sobi, mama sestra i ja...ja sam ga držala za ruku, on me gledao, video me sve manje..bio je sunčan dan, voleo je da gleda kroz prozor kada sija sunce...onda je samo uzdahnuo i pustio moju ruku...tako je otišao moj tata.
          Otišao  je bistrog uma, obasjan sunčevom svetlošću, krenuo na taj put iz svoje kuće, u čistoj pižami, uredne kose, obrijan, namirisan Niveom, koju su mu unuci doneli...
          Urlala sam, u sebi, "Nemoj tata, ostani još malo, mogu ja to...", a životi nam se istumbali, nisam išla na posao tri meseca, nisam mogla da prihvatim da ga ne vidim...da ga nikada više neću videti...
          Danas sam, na blogu kod Mahlat, videla ovo:

Ovih dana naletećete na nekoliko priča sa naslovom #Dostojanstvo je ljudsko pravo.
Svi mi koji ih pišemo podržavamo BELhospice prvu specijalizovanu dobrotvornu organizaciju u Srbiji koja pruža palijativno zbrinjavanje pacijentima sa malignim bolestima u progresivnom, uznapredovalom stadijumu.
Palijativno zbrinjavanje je pristup koji poboljšava kvalitet života pacijenta i porodice, suočavajući se sa problemima koji prate bolesti koje ugrožavaju život kroz prevenciju i otklanjanje patnje putem ranog otkrivanja i nepogrešive procene i lečenja bola i drugih problema: fizičkih, psihosocijalnih i duhovnih. BELhospice se samim tim bavi očuvanjem dostojanstva umirućeg čoveka.
S obzirom na to da je sve veći broj ljudi sa malignim oboljenjima u Srbiji, neophodno je da se podigne svest o tome da postoji organizacija koja je tu da obezbedi pomoć pri ublažavanju bola i drugih problema pacijenata.
Bolnice uglavnom ovakve pacijente prepuštaju porodicama jer ne postoji način na koji oni mogu dalje da im pomognu. Mnogi u Srbiji nemaju dovoljno sredstava, ljudstva, vremena, niti mogućnosti da pomognu svojim najbližima koji su u poslednjim stadijumima bolesti. U tom smislu je veoma važna informacija za sve potencijalne pacijente to da su usluge BELhospice-a besplatne.Rad BELhospice-a se isključivo finansira putem donacija i prikupljanja sredstava.
BELhospice je organizacija koja se bori za ljudsko dostojanstvo u procesu umiranja, 15. marta na adresi Fandrejzing.rs biće lansiran projekat koji će ih osnažiti u ovoj borbi.
Pročitala sam nekoliko tekstova, prepoznala se, prepoznala mog tatu...
 http://www.belhospice.org/ nije stigao da pomogne mom tati, ali će pomoći nekim drugim roditeljima, bakama, dekama, sestrama ili braći...jer #Dostojanstvo je ljudsko pravo


петак, 15. август 2014.

MOJ GOLUBE...

 Moje detinjstvo miriše na "Kosili" šampon u roze bočici "za devojčice". Nisam imala ni 4 godine, još uvek sam bila jedinica. Moj tata je svako jutro ustajao rano i odlazio u pekaru. Uvek bi mi doneo "trouglasti" jogurt i čokoladnu bananicu. Laganim korakom bi ušao u sobu, pomilovao po obrazu, i rekao:"Dobro jutro, golube, jesi se naspavala?" Uvek me gledao sa smeškom na usnama, sa sjajem u očima....imao je tu moć da mu se osmeh ogledao u očima.
          I kasnije, tokom godina, nas dvoje smo se uvek razumeli pogledom. U njemu sam čitala sve: radost, tugu, brige, umor...uvek je mnogo radio. I tada, kada stigne kući, pogleda me, ozari se...ja, isto...Nikada nije krio svoja osećanja, kakva god da su. Nije se libio da pusti suzu, što od radosti, što od tuge.
         Ponosila sam se njim, jer je bio jedini tata u ulici koji je nas 10-ak leti vodio na Štrand, zimi se sa nama sankao i grudvao, dozvoljavao da se penjemo na trešnju u našem dvorištu.
          Maštao je o svom rodnom salašu, želeo da "jednog dana" ode tamo, da ima konja i golubove...da se odmori u zasluženoj penziji...Uvek sam ga zvala "tata". Ali, kada sam postala, kako je on govorio, "devojčurak", počela sam da ga zovem "Miki", po Mikiju Manojloviću. Stvarno liče:) Nije se ljutio, čak naprotiv, uživao je kada ga dočekam sa posla, skuvam kafu, pitam:"Kako si, Miki?" 
  Danas sam išla kod mame i mog Mikija na kafu. "Zdravo, Miki, kako si, šta radiš?" Već dugo, isti odgovor: "Dobro sam, sve je dobro". A, nije...Poljubim njegov smežurani obraz, pomilujem ukočene, čvornovate, radničke šake...sav se, nekako, smanjio, samo šake ostale velike, golube moj dragi...
          Ja pričam, on sluša....makar mislim. Pričam o prošlosti, o salašima, konjima, golubovima, tamburašima...žudim da izmamim sjaj u oku, da se ozari drago lice. Teško...Mislila sam danas da sam uspela. Čak sam izmamila slabašan osmeh, nagoveštaj sjaja, ali ne...samo jedna zalutala suza...
          E, moj golube, gde su tvoje misli? Lutaju po somborskim salašima, jašu konje riđove...a, ja hoću da su sa mnom.

 Eto, samo kažem...život je, tako često, nepravedan, moj golube...

субота, 24. мај 2014.

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.




Blogovi i stranice:






Akuzativ


Aleksandar Sekulić - 2389


Aleksandar Šurbatović


Alжirska pisma


Ana Milanović


Angelina Radulović - Piskaralo


Anita Mitić


Biljana - Samokazem


Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)


Boban Stojanović


Bozóki Antal


Ch3d4 (Vojislav Bajakić)


Constrictoria Boa


CRZ Blog


cult - B92 blog


Danubius forum


Dario Hajrić - Sistem i lom


Dejan Pešić


DJ Ivica


Dokona popadija


Dopisi iz Diznilenda


Đorđe Bojović


Džunglica


Edis Đerlek


Euterpaspeaks


FCBK


Ivana Ćirković - Organ Vlasti


Ivy Jbte


Iz glave radio


Izvan kuhinje


Jelica Rogić


Just Bloggin'


Kontrapress


Kriza identiteta


Leksikon YU mitologije


Liceulice


Logaritam


Loose Ends in Economics


Luka Božović


Mahlat


Marko Marjanović - Pošteno mu sudite pa da ga streljamo


Mesec, suncokret i ostale priče


Milica Čalija - blog


Milja Lukić


Miloš Đajić


Miloš Sečujski - B92 blog


Mojporrtal.org


Mr Black


Ne verujem u muk istine


Nebojša Knežević - yzmaya


Negoslava’s Blog


Nemam ime, imam komentar


Nenad Duda Petrović


Nešto sasvim neizvesno


Nikola Ćupas - blog


Nikola Kolja Krstić


Novi Sad 2020


Novinarizmi


Novosadsko ubrojčavanje


Od svega po malo


Osmi dan


Ostavite Teslu na miru


Pagankawebshtizza


Panonska revija ludosti


Parunova reč


Pavle Ćosić


Pavle Mihajlović - Tržišno rešenje


Pećko pivo


Peščanik


Politiks tejps


Popovsko Dokonisanje


Prešlicavanje


Pressburger Csaba


Pressburger Csaba


RainDog po treći put među blogerima


Random Code and Beauty of Organic Entities


Raša Karapandža


Sajber Vanderlast


Sandra Simonović


Sara Radojković


Savesna


Spookyludila


Staša Koprivica - 100 lisica


Strahinja Krstić


Troblog


Urošević Ladislav - koordinator Ubuntu zajednice Srbije i FLOSS aktivista


Vazda nešto


Veličković::Blog


Velimir Mladenović - B92 blog


Vladan Slavković - Kraljevo online


VladanBa's Blog


Vladimir Greblaher - Zovitemeishmael


Vladimir Milutinović - Dvogled


Whatever… Nevermind


While Sleepwalking…


Žarko Ptiček


Žene sa Interneta






Organizacije i pokreti:






Beograđani protiv prohibicije

Centar za praktičnu politiku

Centrar za marginu

Fondacija Dokukino

Građanske inicijative

Kuća ljudskih prava i demokratije

Mreža za političku odgovornost

Share Fondacija / Share Defense

Udruženi građani za Srbiju (#Udruzeni)


Građanke i građani:


Admir Smajović

Aleksandar Atanasijević

Aleksandar Jovičić

Aleksandar Kezić

Aleksandar Kokotović

Aleksandar Lučić

Aleksandar Stanojković

Aleksandar Živadinović Ćupas

Aleksandra Anokić

Aleksandra Đerić

Aleksandra Jensen

Aleksandra Sokolović

Aleksandra Tomić

Ana Bellotti

Ana Čiča

Ana Kerečki

Ana Manić

Ana Marković

Ana Petrović

Anđela Milivojević

Anica Spasić

Biljana Kovačević

Biljana Kukić

Biljana Marinković

Biljana Mladenović

Biljana Stepanov

Bojan Cvejić

Bojan Radović

Bojana Jevtović

Bojana Miković

Bojana Selaković

Boris Bašić

Boris Lučić

Boris Sijerković

Boško Hadžić

Branislava Nestorov

Branka Dobrić

Dalibor Stojičić

Dana Selaković

Danica Nikolić

Danijel Milošević

Danijela Pejatović

Danijela Rafailović
Danijela Ranković

Danijela Tasić

Darko Vlahović

Dejan Košanin

Dejana Stevkovski

Denis Lazetić

Dijana Hinić

Dimitrije Petković

Đorđe Mančev

Đorđe Trikoš

Dragan Popović

Dragana Kostadinović

Dragana Pećo

Dragana Zlatičanin

Dražen Zacero

Dubravka Nikolić

Dubravka Velat

Dunja Lazić

Đurđa Đukić

Dušica Petrović

Duško Jerkov

Dževid Sadović

Edita Miftari

Emina Kovačević

Filip Perić

Fismir Jahiu

Goran Zarić

Gordana Šajinović

Irina Zahar Hinrichs

Iva Jović

Ivan Lukić

Ivan Popović

Ivan Stanojević

Ivan Stevanović

Ivan Tot

Ivan Vlajić

Ivana Jakovljev

Ivana Mirčetić

Jasmina Lazić

Jasmina Milojević

Jasmina Radovanović

Jelena Jovanović

Jelena Kandić

Jelena Milojković

Jelena Paligorić

Jelena Petrović

Jelena Radanović

Jelena Simić

Jelena Stević

Jelena Tot

Jelisaveta Manojlović

Jelisaveta Mikulić

Jovana Gligorijević

Jovana Jakovljević

Jovana Kolarić

Jovana Pavlović

Jovana Polić

Jovana Prusina

Jovana Radovanović

Jovana Sikimić

Jovana Tripunović

Jovana Vujičić

Jovana Vukić

Katarina Tadić

Ksenija Stojanović

Lav Kozakijević

Lazar Marjanović

Lazar Milovanović

Leopold Rollinger

Ljiljana Bukvić

Ljubica Turudić

Ljubomir Medaković

Luka Rajić

Maja Mićić

Maja Stojanović

Maja Vasić-Nikolić

Maja Vrtarić

Marija Avramović

Marija Đelić

Marija Janković

Marija Maša Bojičić

Marija Milosavljević

Marija Penezić

Marija Radovanović

Marija Stanojčić

Marija Vukosavljević

Marijana Toma

Marina Andromarta Bogojević

Marina Ristanović

Marina Stamenković

Marina Ugrinić

Marko Bogunović

Marko Mitrović

Marko Vidojković

Mašan Minić

Mikaela Smičković

Milan Cvijić

Milan Đukić

Milana Ninković

Milanče Milosavljević

Milena Dragićević


Milica Jovanović


Milica Stojanović


Miljenko Dereta


Milomir Sekulić


Miloranka Ilić


Miloš Avramović


Miloš Dašić


Miloš Janković


Miloš MIhajlović


Miloš Nikolić


Miloš S. Nikolić


Mina Ilić


Mirjana Drašković-Ivica


Mirjana Miočinović


Mirko Rudić


Miroslava Marjanović


Mladen Manojlović


Momir Pejatović


Nada Likar


Natalija Marjanović


Nataša Agbaba


Nataša Mijatović


Nataša Nikolić


Nataša Robulović


Nebojša G. Mirković


Nenad Nikolić


Nenad Vukadinović


Nikola Adžić


Nikola Ristić


Nikola Tomić


Nina Savić


Ognjen Đerić


Olga Gligorović


Peđa Mitrović


Petar Tančić


Radina Vučetić


Radmilo Marković


Rajma Isljami


Ratko Femić


Robert Čoban


Sandra Popović


Sanja Jović


Sanja Zrnić


Sara Dereta


Saška Karamarković


Selma Lazović

Siniša Tucić

Slavica Slatinac


Slavica Stojanović


Slobodan Joksimović


Slobodan Srdić


Snežana Čongradin


Snežana Marković


Sofija Mandić


Sofija Marjanović


Srđan Dinčić


Stefan Aleksić


Stefan Ćorić


Stefan Jovanović


Stefan Šparavalo


Stevan Đekić


Stevan Ristić


Tatjana Radunović


Teodora Tomić


Uroš Jovanović


Vanesa Nikolić


Veljko Radunović


Veselin Nasufović


Vesna Đukanović


Vesna Mićanović


Vesna Miletić


Vesna Pešić


Vesna Vasiljević


Višnja Filipović


Vladimir Marović


Vladimir Stojanović


Vukan Simonović


Vukašin Obradović


Zdravko Janković


Zoran B. Nikolić


Zorica Filipović


Zorica Šćepanović


Žarka Radoja


Žarko Canić


Žarko Ogrizović


Željka Pantelić

среда, 30. април 2014.

SAVET(A)

          Sutra se, u celom svetu, pa tako i u ovoj našoj Srbijici, slavi praznik rada. Kod nas to podrazumeva prežderavanje (ko ima), ožderavanje (opet - ko ima), nerad (ko ima radno mesto u budžetskoj firmi).
          Masa ljudi sutra ide na posao (oni koji imaju posao, a ne samo radno mesto), jer moraju "kako gazda kaže", nisu organizovani ni u kakvom sindikatu, koji bi im makar nabavljao svinjske polutke,  zamrznute piliće i sl. U stvari, kod nas su organizovani u sindikate one delatnosti koje su na budžetu - lekari, profesori, policija... Ostatak "radnog naroda" nadniči kod raznoraznih "biznismena", čija fotografija treba da stoji uz priručnik "Mobing - kako ga prepoznati". Imamo mi, na papiru doduše, i borbu protiv mobinga, ali "papir trrpi sve".
          Gazde su, vrlo česti, polupismeni nikogovići, koji su za 500 dinara osnovali firmu, glume ludilo, pokupili par fraza iz američkih serija i misle da su s`oproštenjem, "u`vatili nekog za nešto".  Lako su prepoznatljivi po imidžu - luksuzan auto, ukrašen krstom, ikonom i sl. obeležjima novokomponovanog vernika, volan drže jednom rukom, jer je u drugoj telefon, iz zvučnika dopire "naša" muzika...nažalost (moju) lično sam čula jedan produkt koji neki nazivaju rodoljubivom pesmom, ide otprilike ovako: "Care Lazo, jel ti suza pala, uhapsiše Ratka đenerala"....Posle takvog audio-iskustva, mozak ti na par trenutaka prestane sa radom, a pogled ukoči...
          Trude se oni da prate trendove, imaju stalno otvorene oglase za zapošljavanje (ne bi li uzeli kintu od biroa za novozaposlene radnike), održavaju "razgovore" za posao, koji su (u nedostatku primerenijeg izraza), vrlo interesantni, Ide, otprilike ovako:
"dobar dan"
"dobar dan"
(sledi kurtoazno upoznavanje, rukovanje, "izvolite sesti", neki facijalni grč koji treba da predstavlja ljubazan osmeh)
"nama treba osoba za "taj i taj" posao, kod nas je atmosfera opuštena, mi smo ovde svi kao jedna porodica" što u prevodu znači:
radićeš šta ti se kaže, opušteno mogu da ti jebem mater, sve što se kaže i dogodi  ostaje u "porodici" tj. ovoj ovde firmi, gorepomenutoj...
"radno vreme je od-do, vikendom ne radimo, osim u vanrednim situacijama, plata je 20. u mesecu, DAJEM socijalno"
u prevodu: radno vreme klizno, svaki vikend je vanredna situacija, ti si moje vlasništvo, nemaš život (a, i šta će ti), za platu ne pitaj ("samo na novac mislite").
Ako vam kaže: "I moja ženi svaki dan dolazi u firmu i radi", to znači da ćete morati da obavljate i njihove privatne poslove, od spremanja njihovog stana, plaćanja privatnih računa, čuvanje dece, pa redom do "što ne paziš da mi je istekla vozačka i pasoš", "zašto sam dobio opomenu za kablovsku", itd...
I, kako sada da takav oblik života, zvaničnog naziva "privatni preduzetnik", "direktor preduzeća" i sl. , shvati da imaš PRAVO, na neradni dan, godišnji odmor, zaradu za svoj RAD, da ti on to ne DAJE, već da si ti to ZARADIO? Budimo iskreni - nemoguća misija.
          Vrlo mali broj ljudi kaže NE takvim idiotima i tako navuče na sebe gnev okoline, jer, božemoj, fantazira, SVIMA JE TAKO, moraš da ćutiš i trpiš, budi srećan što imaš posao, čuvaj radno mesti i slične fraze, koje izazivaju grčenje želuca i pomeranje krvnog pritiska gore-dole.
          Možeš, naravno, da odeš u inspekciju rada, podneseš zvaničnu prijavu (obavezno u pisanom obliku), ali ako očekuješ potvrdu da si u pravu - previše si naivan.
          Da ne zaboravim još jednu vrstu "biznismena" na našem poslovnom nebu - našu "braću Kineze", kojima niko ništa ne može, bahati, nekulturni, prosto vape za dobrim šamaranjem...
          Da li je ovo normalno, bilo gde na kugli Zemaljskoj - nije.
          Da li mora da se promeni - mora.
          Kako - dići glavu i glas.
          U praksi - nemoguća misija.....
Eto, samo kažem, dok si ovca, bićeš šišana...

Srećan Vam praznik rada!

недеља, 30. март 2014.

ZOMBIJI ŠETAJU GRADOM

ZOMBIJI ŠETAJU GRADOM

          Često šetam mojim, nekada lepi i zelenim gradom. Posmatram prolaznike, vidim nepreglednu masu tužnih, ogorčenih lica, hodaju kao zombiji, bez osmeha, ugašenih očiju...Pitam se: gde je (i kada) nestao život? Gde je nestao osmeh? Utonuli u sivilo vode bitku za golu egzistenciju, gušeći se pod teretom tuge koja pritiska dušu, onome, kome je, makar i mrvica duše opstala.
           Hodajući bez nade, ukočenih pogleda, misli se svode na: šta sutra jesti, da li platiti struju ili grejanje, kako deci pogledati u oči...Opšta beda, čemer, jad...Vlast nas pretvara u stoku, koja je zadovoljna dako ima da jede, pije (`ladne vode), da se skloni pod neki krov da ne pokisne...Vređanje ljudske inteligencije je previše blag izraz za ovo stanje.
          S` druge strane, masa tih (gore pomenutih) troši ono malo preostale energije upljuvavajući se u raspravama ko je za i protiv Vučića (ili Dačića, ili bilo koga sličnog), da li je kriv Sloba ili Tuđman (nek`im je laka obojici crna zemlja), u poderanim cipelama i zakrpljenim kaputima "bistre" politiku, ali se slažu u jednom: krivi su Amerikanci, Šiptari, Haški tribunal, Evropska unija...Polusvet se množi nekontrolisano.
          Pod teretom egzistencijalnih problema, čovek traži krivca, a ne vidi da mu je pred nosom. Očisti svoju kuću od gamadi, izbaci đubre, provetri da izađe smrad, suoči se sa svojim greškama i zabludama, pogledaj istini u oči i kaži: pogrešio sam, nisam prepoznao Đavola, imao je Anđeosko lice, markirano odelo, automobil sa zatamnjenim staklima, obećao je med i mleko, život dostjan Čoveka.
          Blejimo kao ovce, sledimo Vođe koji nas vode u provaliju, mozgova toliko ispranih da reaguju jedino centri za mržnju, hranjenje, sranje i pišanje...Ne, ne mogu isprani mozgovi da se suoče sa stvarnošću, hrane se propagandom iz TV prijemnika, gde uvek vide nekog "kome je gore", da bi izveli zaključak: "ćuti, može i gore...". Zato, kao narod, ne možemo reći, uglas: "nije dobro, može i mora bolje, ljudskije, dostojanstvenije".
          Ali, ne...u našoj prirodi, mentalitetu, je da hodamo zatvorenih očiju, moramo da sledimo Vođu iako nas vodi u bezdan, iako znamo da smo na ivici provalije, na ivici ponora bez dna...
          Kratka pamet = kratko pamćenje, svako čudo = tri dana. Estrada i politika, ruku pod ruku sede na tronu, piju, žderu, na narod seru, a narod, gledajući u njih iskrivljenih vratova, sakuplja bačene mrvice izbezumljen od straha da je ovaj do njega ugrabio više, ponizno gledajući bogove na tronu hipnotisani, zastrašeni mogućnošću "samo da ne bude gore...izdržaćemo ovo".
          Ako im neko kaže: "ljudi, zar ne vidite da nas gaze, ponižavaju, gase poslednji plamičak života u nama i našoj deci, bahate se...", taj je, po automatizmu, izdajnik srBskih nacionalnih interesa, strani plaćenik, mrzitelj svekolikog srBskog nebeskog naroda...
          Crni oblaci spuštaju se sve niže, dok nas ne progutaju...optimizam (i autosugestija takođe) se "ne maže na `leba". Istina je - "Optimizam je opijum za narod".
          Eto, sve ovo samo kažem, a pitam se (bojim se da znam odgovor): "dokle? da li ćemo ikada reći - dalje nećeš moći, dosta je bilo!"