Архива чланака

недеља, 20. септембар 2015.

TRENUCI

          Ako malo bolje razmislimo, shvatićemo (bez da lažemo sebe), da se život sastoji od stalnog  straha, rada, griže savesti što previše radimo i nemamo vremena za sebe, besa što previše radimo a opet nemamo ništa i, možda, pokojeg sretnog trenutka...taj pokoji sretan trenutak vadimo po potrebi kada nam je neophodan razlog da ujutru ustanemo iz kreveta i suočimo se sa stvarnošću. I tako, vremenom, taj trenutak se potroši, izliže, izgubi sjaj...
          Shvatiš da si u godinama kada te hvata (ponekad paničan) strah od bolesti, u stvari, ne toliko od bolesti koliko od nemogućnosti lečenja. Jeziv osećaj da ćeš biti živi mrtvac.
          Uz sve to, suočiš se da ne možeš da vratiš ono vreme koje je prohujalo neverovatnom brzinom, da su deca odrasla, a nisi stigao da uživaš sa njima koliko si hteo, koliko je potrebno da ti duša ostane ispunjena. Suočiš se sa istinom da su ljudi koji su ti nekada bili prijatelji negde daleko...tu su oni, u istom gradu, ali ipak previše daleko da bi ste obnovili stare veze.
          Kažu da je loše kada ti prija samoća. Ne znam. Meni prija. Opušta me. Oslobađa. Slušam muziku i hranim se sećanjima (toga bar imam). Živim za trenutke. Dese se, ipak s vremena na vreme. Pazim da ih sačuvam, ušuškam, da se ne potroše previše, da imam kada mi jedno jutro zatrebaju. 
"Živeti je najređa stvar na svetu. Većina ljudi samo postoji, to je sve.”Oscar Wilde