Архива чланака

среда, 04. март 2015.

#DOSTOJANSTVO JE LJUDSKO PRAVO

          "Moj tata nikada neće ostariti, neće se razboleti i uvek će biti samnom" - tako razmišljaju devojčice koje imaju tatu kao mog.
          Pisala sam o njemu http://samokazem025.blogspot.com/2014/08/moj-golube_59.html kada mu je postavljena prva dijagnoza: Parskinsonova bolest.
          Sve sam pročitala, razradila, savetovala se sa lekarima. Njegov neurolog mi je rekao: "Od toga se ne umire". Kakvo umiranje? Ne spominji umiranje u istoj rečenici sa mojim tatom!
          Imao je prepisanu terapiju, bolest je dugo bila na istom nivou...ali, bio je jako tužan. Polako, živeo je život kakvom se nije nadao - nije ustajao ranom zorom, nije biciklom odlazio u nabavku na pijac, u pekaru...nije sretao svoje salašare, koji petkom dolaze u grad da pazare...bio je tužan...
          Voleo je da dođem popodne, da pijemo kafu i "duvanimo", mama da "frkće" zbog toga, a nas dvoje kradom se smejemo, da se mama ne naljuti. Trajalo je to tako nekoliko godina...navikli smo na te naše rituale...
          Onda me je jednom mama nazvala, taman pred kraj radnog vremena: "Mi smo u bolnici, zvaću te". Uskoro me je zvala da dođem, tatu su smestili na intenzivnu negu Internog odeljenja, krvarenje iz debelog creva...
          Mozak mi je radio ovako: ništa ga nije bolelo, imao je dobar apetit, to je sigurno neki čir na želucu, mali, rešiće se brzo...samo da dođe kući.
          Uradili su biopsiju.
          Stigli su nalazi.
          Lekar nas je zvao da dođemo.
          "Vaš otac ima kancer želuca. Početna faza. Doći će hirurg da ga pregleda."
           Čudno, rekao je to tako ljudski, mirno, nisam se uplašila...mislila sam, biće operisan, doći će kući, pazićemo ga, biće dobro...
           Prebačen na odeljenje hirurgije.
           Agonija.
           Hirurzi hoće da operišu, anesteziolozi ne daju odobrenje....
           "Tata, ideš kući", Osmeh, ozareno lice, on je bio srećan, ide svojoj kući, u svoju sobu, na svoj krevet...dragi tata...
          Nekoliko dana kasnije, kada sam uspela da dobijem otpusnu listu (bilo je potrebno da 3 dana kampujem na odeljenju hirurgije, da ščepam njegovog lekara i nateram ga da napiše i potpiše otpusnu listu, ispiše terapiju, da uputstva...
           "U slučaju bolova, dajte mu panadol. Sve lekove (i one za Parkinsona) ukinuti, ostaviti samo one za pritisak". Posle sastanka sa onkologom, shvatila sam da je moj tata, jednostavno, OTPISAN ..imala sam osećaj da sam se raspala, otopila i razlila po hladnom podu Onkološke ambulante...
           Pratila sam njegove oči, grimase, i po tome zaključivala šta mu treba. Divna žena, doktorka Kućne nege, dolazila je redovno, prepisivala terapiju, davala infuziju, trodone, flastere protiv bolova...
          Bila sam pored njega, Stalno. Očima je pratio kuda se krećem i čekao da sednem pored njega. Naučila sam da ga okupam u krevetu, da promenim posteljinu dok on leži, nabavili smo specijalni dušek da ne dobije rane od ležanja, prala sam mu kosu, presvlačila, masirala noge...držao me za ruku dok sam mu puštala tamburaše, pričala anegdote iz nekih lepših i srećnijih vremena.
           Predlagali su da ga ostavimo 15 dana na odeljenju palijativne nege, a mi za to vreme "da se odmorimo". Nisam razumela šta govore, ko da se odmori,od koga/čega, šta je ovo....Ne dolazi u obzir da moj tata tamo leži, gleda u plafon, plače tiho, u sebi, da moj tata budenesrećan...Razumela sam da su to rekli iz "najboljih namera", ali kako da on bude tamo, a da ja ne budem pored njega? Navikao je da ga masiram, da ga grlim dok mu presvlačim pižamu, da ga držim za ruku dok razgovaramo...da, razgovarali smo očima i odlično smo se razumeli, u njima je pisalo koliko me voli, koliko ja njega volim...to, koliko sam ljuta na ceo svet, na lekare, na nepravdu da dobri i pošteni ljudi kao što je moj tata ne mogu #dostojanstveno da završe svoj život, to moj tata nije video...ali, bez sumnje je osetio...kao što sam i ja u njegovom pogledu i na njegovom licu, videla kako se gasi, kako odlazi, kako želi da ostane, ali gubi snagu...
          Ne mogu ni da zamislim kakve bolove je trpeo...ćutao je, žmurio, i samo ponekad se iskrala pokoja suza, koje je nekako našla put niz njegov obraz...Doktorka nije mogla da veruje da on, bukvalno, ne urla od bolova. Ali, ona nije poznavala mog tatu pre...plakao je samo kada ga savladaju emocije, i to češće od sreće nego od tuge...zbog fizičkih bolova nije plakao.
          Sedele smo sa njim u sobi, mama sestra i ja...ja sam ga držala za ruku, on me gledao, video me sve manje..bio je sunčan dan, voleo je da gleda kroz prozor kada sija sunce...onda je samo uzdahnuo i pustio moju ruku...tako je otišao moj tata.
          Otišao  je bistrog uma, obasjan sunčevom svetlošću, krenuo na taj put iz svoje kuće, u čistoj pižami, uredne kose, obrijan, namirisan Niveom, koju su mu unuci doneli...
          Urlala sam, u sebi, "Nemoj tata, ostani još malo, mogu ja to...", a životi nam se istumbali, nisam išla na posao tri meseca, nisam mogla da prihvatim da ga ne vidim...da ga nikada više neću videti...
          Danas sam, na blogu kod Mahlat, videla ovo:

Ovih dana naletećete na nekoliko priča sa naslovom #Dostojanstvo je ljudsko pravo.
Svi mi koji ih pišemo podržavamo BELhospice prvu specijalizovanu dobrotvornu organizaciju u Srbiji koja pruža palijativno zbrinjavanje pacijentima sa malignim bolestima u progresivnom, uznapredovalom stadijumu.
Palijativno zbrinjavanje je pristup koji poboljšava kvalitet života pacijenta i porodice, suočavajući se sa problemima koji prate bolesti koje ugrožavaju život kroz prevenciju i otklanjanje patnje putem ranog otkrivanja i nepogrešive procene i lečenja bola i drugih problema: fizičkih, psihosocijalnih i duhovnih. BELhospice se samim tim bavi očuvanjem dostojanstva umirućeg čoveka.
S obzirom na to da je sve veći broj ljudi sa malignim oboljenjima u Srbiji, neophodno je da se podigne svest o tome da postoji organizacija koja je tu da obezbedi pomoć pri ublažavanju bola i drugih problema pacijenata.
Bolnice uglavnom ovakve pacijente prepuštaju porodicama jer ne postoji način na koji oni mogu dalje da im pomognu. Mnogi u Srbiji nemaju dovoljno sredstava, ljudstva, vremena, niti mogućnosti da pomognu svojim najbližima koji su u poslednjim stadijumima bolesti. U tom smislu je veoma važna informacija za sve potencijalne pacijente to da su usluge BELhospice-a besplatne.Rad BELhospice-a se isključivo finansira putem donacija i prikupljanja sredstava.
BELhospice je organizacija koja se bori za ljudsko dostojanstvo u procesu umiranja, 15. marta na adresi Fandrejzing.rs biće lansiran projekat koji će ih osnažiti u ovoj borbi.
Pročitala sam nekoliko tekstova, prepoznala se, prepoznala mog tatu...
 http://www.belhospice.org/ nije stigao da pomogne mom tati, ali će pomoći nekim drugim roditeljima, bakama, dekama, sestrama ili braći...jer #Dostojanstvo je ljudsko pravo