Архива чланака

среда, 30. април 2014.

SAVET(A)

          Sutra se, u celom svetu, pa tako i u ovoj našoj Srbijici, slavi praznik rada. Kod nas to podrazumeva prežderavanje (ko ima), ožderavanje (opet - ko ima), nerad (ko ima radno mesto u budžetskoj firmi).
          Masa ljudi sutra ide na posao (oni koji imaju posao, a ne samo radno mesto), jer moraju "kako gazda kaže", nisu organizovani ni u kakvom sindikatu, koji bi im makar nabavljao svinjske polutke,  zamrznute piliće i sl. U stvari, kod nas su organizovani u sindikate one delatnosti koje su na budžetu - lekari, profesori, policija... Ostatak "radnog naroda" nadniči kod raznoraznih "biznismena", čija fotografija treba da stoji uz priručnik "Mobing - kako ga prepoznati". Imamo mi, na papiru doduše, i borbu protiv mobinga, ali "papir trrpi sve".
          Gazde su, vrlo česti, polupismeni nikogovići, koji su za 500 dinara osnovali firmu, glume ludilo, pokupili par fraza iz američkih serija i misle da su s`oproštenjem, "u`vatili nekog za nešto".  Lako su prepoznatljivi po imidžu - luksuzan auto, ukrašen krstom, ikonom i sl. obeležjima novokomponovanog vernika, volan drže jednom rukom, jer je u drugoj telefon, iz zvučnika dopire "naša" muzika...nažalost (moju) lično sam čula jedan produkt koji neki nazivaju rodoljubivom pesmom, ide otprilike ovako: "Care Lazo, jel ti suza pala, uhapsiše Ratka đenerala"....Posle takvog audio-iskustva, mozak ti na par trenutaka prestane sa radom, a pogled ukoči...
          Trude se oni da prate trendove, imaju stalno otvorene oglase za zapošljavanje (ne bi li uzeli kintu od biroa za novozaposlene radnike), održavaju "razgovore" za posao, koji su (u nedostatku primerenijeg izraza), vrlo interesantni, Ide, otprilike ovako:
"dobar dan"
"dobar dan"
(sledi kurtoazno upoznavanje, rukovanje, "izvolite sesti", neki facijalni grč koji treba da predstavlja ljubazan osmeh)
"nama treba osoba za "taj i taj" posao, kod nas je atmosfera opuštena, mi smo ovde svi kao jedna porodica" što u prevodu znači:
radićeš šta ti se kaže, opušteno mogu da ti jebem mater, sve što se kaže i dogodi  ostaje u "porodici" tj. ovoj ovde firmi, gorepomenutoj...
"radno vreme je od-do, vikendom ne radimo, osim u vanrednim situacijama, plata je 20. u mesecu, DAJEM socijalno"
u prevodu: radno vreme klizno, svaki vikend je vanredna situacija, ti si moje vlasništvo, nemaš život (a, i šta će ti), za platu ne pitaj ("samo na novac mislite").
Ako vam kaže: "I moja ženi svaki dan dolazi u firmu i radi", to znači da ćete morati da obavljate i njihove privatne poslove, od spremanja njihovog stana, plaćanja privatnih računa, čuvanje dece, pa redom do "što ne paziš da mi je istekla vozačka i pasoš", "zašto sam dobio opomenu za kablovsku", itd...
I, kako sada da takav oblik života, zvaničnog naziva "privatni preduzetnik", "direktor preduzeća" i sl. , shvati da imaš PRAVO, na neradni dan, godišnji odmor, zaradu za svoj RAD, da ti on to ne DAJE, već da si ti to ZARADIO? Budimo iskreni - nemoguća misija.
          Vrlo mali broj ljudi kaže NE takvim idiotima i tako navuče na sebe gnev okoline, jer, božemoj, fantazira, SVIMA JE TAKO, moraš da ćutiš i trpiš, budi srećan što imaš posao, čuvaj radno mesti i slične fraze, koje izazivaju grčenje želuca i pomeranje krvnog pritiska gore-dole.
          Možeš, naravno, da odeš u inspekciju rada, podneseš zvaničnu prijavu (obavezno u pisanom obliku), ali ako očekuješ potvrdu da si u pravu - previše si naivan.
          Da ne zaboravim još jednu vrstu "biznismena" na našem poslovnom nebu - našu "braću Kineze", kojima niko ništa ne može, bahati, nekulturni, prosto vape za dobrim šamaranjem...
          Da li je ovo normalno, bilo gde na kugli Zemaljskoj - nije.
          Da li mora da se promeni - mora.
          Kako - dići glavu i glas.
          U praksi - nemoguća misija.....
Eto, samo kažem, dok si ovca, bićeš šišana...

Srećan Vam praznik rada!