Архива чланака

недеља, 30. март 2014.

ZOMBIJI ŠETAJU GRADOM

ZOMBIJI ŠETAJU GRADOM

          Često šetam mojim, nekada lepi i zelenim gradom. Posmatram prolaznike, vidim nepreglednu masu tužnih, ogorčenih lica, hodaju kao zombiji, bez osmeha, ugašenih očiju...Pitam se: gde je (i kada) nestao život? Gde je nestao osmeh? Utonuli u sivilo vode bitku za golu egzistenciju, gušeći se pod teretom tuge koja pritiska dušu, onome, kome je, makar i mrvica duše opstala.
           Hodajući bez nade, ukočenih pogleda, misli se svode na: šta sutra jesti, da li platiti struju ili grejanje, kako deci pogledati u oči...Opšta beda, čemer, jad...Vlast nas pretvara u stoku, koja je zadovoljna dako ima da jede, pije (`ladne vode), da se skloni pod neki krov da ne pokisne...Vređanje ljudske inteligencije je previše blag izraz za ovo stanje.
          S` druge strane, masa tih (gore pomenutih) troši ono malo preostale energije upljuvavajući se u raspravama ko je za i protiv Vučića (ili Dačića, ili bilo koga sličnog), da li je kriv Sloba ili Tuđman (nek`im je laka obojici crna zemlja), u poderanim cipelama i zakrpljenim kaputima "bistre" politiku, ali se slažu u jednom: krivi su Amerikanci, Šiptari, Haški tribunal, Evropska unija...Polusvet se množi nekontrolisano.
          Pod teretom egzistencijalnih problema, čovek traži krivca, a ne vidi da mu je pred nosom. Očisti svoju kuću od gamadi, izbaci đubre, provetri da izađe smrad, suoči se sa svojim greškama i zabludama, pogledaj istini u oči i kaži: pogrešio sam, nisam prepoznao Đavola, imao je Anđeosko lice, markirano odelo, automobil sa zatamnjenim staklima, obećao je med i mleko, život dostjan Čoveka.
          Blejimo kao ovce, sledimo Vođe koji nas vode u provaliju, mozgova toliko ispranih da reaguju jedino centri za mržnju, hranjenje, sranje i pišanje...Ne, ne mogu isprani mozgovi da se suoče sa stvarnošću, hrane se propagandom iz TV prijemnika, gde uvek vide nekog "kome je gore", da bi izveli zaključak: "ćuti, može i gore...". Zato, kao narod, ne možemo reći, uglas: "nije dobro, može i mora bolje, ljudskije, dostojanstvenije".
          Ali, ne...u našoj prirodi, mentalitetu, je da hodamo zatvorenih očiju, moramo da sledimo Vođu iako nas vodi u bezdan, iako znamo da smo na ivici provalije, na ivici ponora bez dna...
          Kratka pamet = kratko pamćenje, svako čudo = tri dana. Estrada i politika, ruku pod ruku sede na tronu, piju, žderu, na narod seru, a narod, gledajući u njih iskrivljenih vratova, sakuplja bačene mrvice izbezumljen od straha da je ovaj do njega ugrabio više, ponizno gledajući bogove na tronu hipnotisani, zastrašeni mogućnošću "samo da ne bude gore...izdržaćemo ovo".
          Ako im neko kaže: "ljudi, zar ne vidite da nas gaze, ponižavaju, gase poslednji plamičak života u nama i našoj deci, bahate se...", taj je, po automatizmu, izdajnik srBskih nacionalnih interesa, strani plaćenik, mrzitelj svekolikog srBskog nebeskog naroda...
          Crni oblaci spuštaju se sve niže, dok nas ne progutaju...optimizam (i autosugestija takođe) se "ne maže na `leba". Istina je - "Optimizam je opijum za narod".
          Eto, sve ovo samo kažem, a pitam se (bojim se da znam odgovor): "dokle? da li ćemo ikada reći - dalje nećeš moći, dosta je bilo!"