Архива чланака

петак, 18. октобар 2013.

MODRICE

On je tuče...godinama. Onda se izvinjava. Ona mu oprosti. Kreće novi krug...Ona misli (ubeđuje sebe): On me voli, ja sam kriva, ne smem da ga nerviram...On radi, donosi pare..."Trpim zbog dece"...Samozavaravanja i ostale laži.

Nosi svoje modrice ispod pudera i tamnih naočara. Ipak, svi ih vide, vide žrtvu...

On je dobar, vredan, ne ide po kafanama...Ljubazno se javlja komšijama...Iz njihovog stana se uvek čuje samo muzika...Zajedno idu ujutru na posao, zajedno se vraćaju, vode decu iz vrtića...

Ona ga prezire...Ona se Njega boji...kada je pogleda "onako"...Ona je Krpa, Sudopera, Debela Krava...
Svako veče bojažljivo gaji nadu da će zaspati pre nje...ponekad se i to desi, češće ne...Jastuk upija jecaje, deca su u drugoj sobi...Plače u kupatilu, tiho, da ne čuju komšije....Sutra je novi dan, možda će ga proći, možda će sve biti "kao nekad`"...Možda...a zna da neće

Njene modrice se ne vide. Njoj niko ne veruje. Niko ne zna da joj treba pomoć.

Onda, ipak, skupi hrabrost, digne glavu, kaže (prvo sebi). Dosta je!
Počinje borba sa vetrenjačama...Odlazi kod doktorke, psihoterapeut, depresija, anksioznost...
Socijalni radnici, bračno savetovalište...On se smeje, ruga joj se, ona je "ludača" na antidepresivima...Doktorka kaže: "Emotivno zlostavljanje, bori se, možeš ti to..." Centar za socijalni rad kaže: "Nije dokazivo na sudu".
Onda Ona shvati i prihvati istinu: od svih ljudi na svetu, veruje joj jedino doktorka, iz njenih očiju čita tužnu priču, "nedokazivu"...
Modrice duboke, a nevidljive.
Razvede se, navuče gnev na sebe, postane "raspuštenica", "osramoti" mnogobrojnu zabrinutu rodbinu i "prijatelje" i kaže samo: "Odjebite!"
Posle toga, "progledala na oči"...život ide dalje, modrice ostaju....
Eto, samo kažem, žene su slobodne onoliko koliko same ugrabe. Niko ti ništa ne daje, niko ne može da te poseduje, ukoliko mu ne dozvoliš.
I, opet, samo kažem, dokoni neka "ispiraju usta" i neka odjebu!